Прва српска школа у Бијелом Пољу
Отварање прве српске основне школе у Бијелом Пољу 1845. године представља кључну прекретницу у образовној историји овог града и ширег Полимља. У времену када је град имао развијену трговачку традицију, школа је постала симбол културног и духовног уздизања народа кроз писменост и знање.
Оснивање школе и дозвола Порте
Прву школу иницирала је црквена општина православне заједнице — на њен захтјев Порта (османске власти) издала је одобрење за рад. Школа је била смјештена у објекту поред манастира или црквених просторија у српском дијелу вароши, што је било уобичајено за тадашње просвјетне покушаје да се очува језик и идентитет.
Први учитељ и наставници
Према расположивим изворима, први учитељ у овој школи био је Илија Спасојевић. Он се спомиње као један од првих просвјетних радника, иако се тачан запис о његовом мандату и биографским детаљима не чува у великој мјери. Сматра се да је управо он организовао прву наставу, која је била усмјерена на основе писмености — читање, писање и рачун, уз снажан нагласак на језик и културу српског народа.
Настава је у почетку била нестална — неријетко под утицајем политичких и административних препрека, па су се наставни циклуси прекидали. Ипак, школа није могла бити затворена, јер је била основана на основу царског фермана (одлуке османских власти), што јој је давало правни статус и заштиту.
Наставни план и уџбеници
Прва школска година била је веома скромна у материјалним ресурсима. Уџбеници као што су буквари (првопричници) и читанке нису били лако доступни, па се најчешће користило оно што су просвјетне власти или учитељи добили из Босне и Херцеговине или других дијелова јужнословенског простора. Програм који се примјењивао у Бијелом Пољу био је сличан оном који је важио у школама у Босни и Херцеговини, што значи да су уџбеници и приступи настави били најбоље од тадашњих савремених српских образовних модела.
Учитељи су често долазили из других крајева — прије свега из Босне и Херцеговине — јер у самом Полимљу није било довољно квалификованих наставника. Такав однос сјећања потврђује да је образовање у почетку било регрутовано из региона у којем су просвјетне институције биле дуже развијене.
У том периоду уџбеници су обично били руком или мастилом штампани буквари и читанке које су пратили основна слова и текстови за читање, често садржавајући и вјерске текстове или прилагођене вјежбе језика. Иако за ову школу специфични наслови буквара и читанке нису сачувани у лакодоступним изворима, веома је вјероватно да су кориштени они који су већ циркулисали у православним школама Санџака и Босне средином XIX вијека — што је била пракса све до организованог штампања уџбеника у Црној Гори.
Улога школе у заједници
У најранијим годинама рада, школа није била само мјесто за поучавање основним вјештинама. Она је била културни центар и срце духовног живота заједнице, гдје су дјеца учила не само писменост, него и идентитет свог народа, његове обичаје и вриједности. Упркос османској управи и периодичним тешкоћама, школа је опстајала као институција коју су мјештани сматрали кључном за опстанак своје заједнице.
Покретање прве српске школе у Бијелом Пољу 1845. године представља историјски чин који је поставио темеље писмености и просвјете у овом крају. Кроз рад учитеља попут Илије Спасојевића и употребу буквара и читанки који су допремани из других културних средина, школа је постала стуб развоја локалне заједнице. Иако су материјални ресурси били ограничени, жеља за знањем и очувањем језика и традиције учинила је ову институцију незаобилазном у даљем развоју образовања у Полимљу.
Први учитељ и почетне учитељске генерације
Према сачуваним подацима, први учитељ који је предавао у овој школи био је Илија Спасојевић. Његово име се помиње у контексту организације првих часова и наставе која је била усмјерена на читање, писање, рачун и вјеронауку — основе које су тада представљале срж школског програма. Спасојевићево дјеловање било је кључно јер је успоставило метод наставе и ученички ритам који су се одржавали и у наредним годинама.
У каснијем периоду, након Спасојевића, школа је добила нове учитеље, често регрутоване из околних крајева гдје су образовне традиције биле већ развијеније, попут Босне и Херцеговине. Наставници који су долазили из ових средина доносили су са собом уџбенике и образовне праксе које су утицале на наставне методе у Бијелом Пољу. Овај прилив учитеља из региона такође је значио да се у школи прате програми и планови слични оним у школама јужнословенских средина.
Један од учитеља који се помиње за крај XIX вијека је Милан Канџић, познат као учитељ који је предавао 1890. године. Он је био ученик Карловачке богословије, образовне установе са значајном традицијом, а у тој школској години учествовао је у раду са ученицима српске основне школе у Бијелом Пољу.
Статистика ученика кроз деценије
Иако за најраније деценије нема потпуне дневничке евиденције о броју уписаних ученика, постоје конкретни подаци из периода краја XIX вијека који свједоче о развоју школе. У школској 1890-тој години четвороразредну основну школу у Бијелом Пољу похађало је 60 ђака, међу којима је било 17 ученица. Ова бројка јасно показује да је до краја XIX вијека школа већ успоставила стабилан број полазника и да је међу дјецом било значајан број дјевојчица што одражава ширење идеје образовања и међу женском популацијом.
Поред поменутих података, из историјских сазнања о образовању у региону зна се и да је након ослобођења од Османског царства и кроз прве деценије XX вијека настава у Бијелом Пољу све више урбанизована и структурирана. Отварањем нових школских објеката и ширењем наставног кадра, број ученика се постепено повећавао, што је био тренд и у другим дјеловима црногорског школства у то вријеме.
Улога школе у друштвеном и културном животу
Школа није била само мјесто образовања; она је кроз своје наставнике и ученике постала културно средиште заједнице. Османска власт је, и поред повремених прекида, одржавала дозволу за рад школе јер се сматрало да она доприноси стабилности и писмености локалног становништва, али и већој уредности у друштву.
Учитељи који су радили у Бијелом Пољу често су били културни и друштвени организатори — осим поучавања дјеце они су се бавили и подучавањем одраслих, тумачењем вјерских текстова и очувањем језика и традиције. Њихов рад имао је утицај и на формирање других образовних и друштвених институција у граду током касног XIX и раног XX вијека.
Праћење наставничких генерација и статистике ученика прве српске школе у Бијелом Пољу показује процес постепеног развоја образовања у овом граду, од једноставне црквене учионице и учитеља Спасојевића, до институционализованог школства пред крај XIX вијека. Бројке из 1890. године — 60 ђака, укључујући 17 ученица — свједоче о томе да је школа постала мјесто гдје су се генерације дјеце припремале за живот у времену великих друштвених и политичких промјена.
Јелена Балшић — кћерка кнеза Лазара, задужбинарка и учена књегиња
Јелена Балшић, позната и као Јела Хранић, једна је од најзначајнијих женских личности српске и црногорске средњовјековне историје. Била је трећа кћерка српског кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице, потомкиње владарске лозе Немањића. Рођена је у другој половини XIV вијека, а својим животом, политичким дјеловањем, образовањем и задужбинарством оставила је дубок траг у историји Зете и ширег простора Балкана.
Још као млада, Јелена је била удата за зетског владара Ђурђа II Страцимировића Балшића, са којим је имала сина Балшу III, посљедњег владара из династије Балшића. Након смрти супруга 1403. године, имала је значајну улогу у управљању Зетом и била један од најважнијих савјетника свога сина. Учествовала је у политичким и дипломатским пословима, посебно у односима са Млетачком републиком. Њена дипломатска способност дошла је до изражаја и током преговора у Венецији, гдје је заступала интересе Зете.
Године 1411. удала се за босанског војводу Сандаља Хранића Косачу, једног од најмоћнијих великаша средњовјековне Босне. Овим браком додатно су учвршћене политичке и породичне везе између владарских кућа Балшића и Косача. Након смрти другог супруга 1435. године, Јелена се повукла на острво Бешка, на Скадарском језеру, гдје је посљедње године живота посветила духовности, књижевности и обнови православних светиња.
Посебно мјесто у њеном насљеђу припада задужбинарству. На острву Бешка подигла је цркву посвећену Благовијестима Пресвете Богородице, чија се градња везује за 1439. годину. Храм је подигнут њеним трудом и средствима, а Јелена га је намијенила и за своје вјечно почивалиште. У непосредној близини налази се и старија црква Светог Ђорђа, која припада историјском манастирском комплексу на острву.
Јелена Балшић била је и изузетно образована жена свога времена, са развијеним интересовањем за богословље, књижевност и филозофију. Њена преписка са духовником Николом Јерусалимцем представља један од најзначајнијих споменика средњовјековне писмености на овим просторима. Из те духовне и интелектуалне сарадње настао је Горички зборник, драгоцјено књижевно и духовно дјело које свједочи о њеној учености, култури и дубокој вјери. Посебно се издваја њено „Отписаније богољубно“, писмо које открива њену мисао, духовну снагу и интересовање за вјерска питања.
Јелена је преминула 1443. године, а сахрањена је у својој задужбини, цркви Благовијести на острву Бешка, на Скадарском језеру. Њена задужбина и данас представља важно духовно и културно средиште, свједочећи о времену у којем су се преплитали владарска традиција, православна духовност и књижевно стваралаштво.
Историјски значај Јелене Балшић превазилази њено поријекло и владарске бракове. Она је била жена која је у времену великих политичких превирања показала дипломатску вјештину, образовање, одлучност и посвећеност духовном насљеђу. Њен живот остао је упамћен као спој владарске одговорности, културног стваралаштва и хришћанске побожности, а манастир Бешка као трајни споменик њеног имена и дјела.
Први српски сребрни динар — кован у Брскову
Историја српског средњовјековног новца нераскидиво је повезана са Брсковом, једним од најзначајнијих рударских и привредних средишта средњовјековне српске државе. Богата налазишта сребра на обронцима Бјеласице омогућила су развој рударства и металургије, али и стварање услова за настанак једне од најстаријих ковница српског средњовјековног новца.
У вријеме владавине краља Стефана Уроша I Немањића (1243–1276), Брсково доживљава снажан привредни успон. Развој рударства, долазак искусних саксонских рудара и успостављање трговачких веза са приморским градовима допринијели су стварању значајног економског средишта. Управо у овом периоду почиње развој српског сребрног новчаног система, чији је најзначајнији симбол постао сребрни динар.
Српски сребрни динар израђиван је по узору на чувени млетачки сребрни грош, познат као матапан. Овај новац био је препознатљив по квалитету израде и стабилности сребрног садржаја, а његов изглед прилагођен је посебним обиљежјима српске владарске традиције. На једној страни новчића приказан је владар, док му Свети Стефан, заштитник династије Немањића, предаје заставу или крст. На другој страни налази се представа Исуса Христа на престолу.
Посебно мјесто у овој историји припада Брсковској ковници, која је постала једно од најранијих средишта ковања српског сребрног новца. Брсковски динар убрзо је постао препознатљив у трговачким круговима, а помиње се и у дубровачким документима из друге половине XIII вијека. Његова распрострањеност свједочи о снажним економским везама средњовјековне Србије са Дубровником и другим европским трговачким центрима.
Ковање новца представљало је много више од саме привредне дјелатности. Право владара да издаје сопствени новац било је једно од важних обиљежја државне самосталности, политичког ауторитета и економске снаге. Сребрни динар био је средство плаћања, али и симбол државности и владарског достојанства.
Током наредних деценија традиција ковања новца настављена је за вријеме краља Стефана Драгутина и његових насљедника. Брсково је задржало значајну улогу у монетарном и привредном животу средњовјековне државе, а његова ковница остала је упамћена као једно од важних средишта раног српског новчарства.
Данас брсковски сребрни динар представља драгоцјено свједочанство о времену када је на простору данашњег Мојковца постојало развијено рударско и трговачко средиште европског значаја. Он је материјални доказ богатства, стваралачке снаге и привредног развоја средњовјековне државе, али и трајни симбол историјског насљеђа Брскова.
Средњовјековни град Брсково
Средњовјековни град Брсково, смјештен на обронцима планине Бјеласице, око пет километара источно од данашњег Мојковца, представља једно од најзначајнијих историјских и археолошких локалитета Црне Горе. У XIII и XIV вијеку Брсково је било један од најважнијих рударских, привредних и трговачких центара средњовјековне српске државе, чији је значај превазилазио границе тадашњег Балкана.
Најранији писани помен Брскова везује се за 1243. годину, док се у документима из средине XIII вијека све чешће помиње као развијено рударско и трговачко насеље. Посебан процват доживјело је за вријеме владавине краља Стефана Уроша I Немањића (1243–1276), када је започео интензиван развој рударске производње. Долазак искусних њемачких рудара, познатих као Саси, донио је нова техничка знања, напредније методе ископавања и прераде руде, чиме је Брсково постало једно од водећих рударских средишта средњовјековне Европе.
У рудницима Брскова експлоатисане су првенствено среброносне, оловне и друге металне руде. Њихова прерада подстакла је развој бројних заната, трговине и других привредних дјелатности. Посебно мјесто у историји Брскова заузима ковница новца, у којој се ковао сребрни новац српских средњовјековних владара. Брсковски сребрни динар, познат и међу страним трговцима, представљао је важан дио монетарног и привредног система тадашње државе.
Захваљујући рудном богатству и повољном географском положају, Брсково је постало значајно међународно трговачко средиште. У њему су пословали трговци из Дубровника, Котора и других приморских градова, као и трговци из унутрашњости Балкана. Размјењивали су се сребро, бакар, со, вино, тканине и различита занатска роба. Развијене трговачке везе свједоче о отворености Брскова према европским привредним токовима и његовој улози у повезивању приморја са унутрашњошћу средњовјековне државе.
О значају овог насеља говори и чињеница да је почетком XIV вијека Брсково имало снажне институционалне и дипломатске везе са Дубровником. У периоду 1311–1312. године у њему је било сједиште дубровачког генералног конзула за Србију. По свом привредном значају, обиму трговине и оствареним приходима, Брсково се могло поредити са најразвијенијим градским средиштима тог времена.
Средњовјековно Брсково није било само рудник већ сложен градски комплекс са утврђењем, рударским постројењима, стамбеним и пословним објектима, трговима и сакралним грађевинама. Изнад насеља налазило се утврђење познато као Градина, које је имало значајну одбрамбену и надзорну улогу. Близина ријечних токова омогућавала је организацију прераде руде и металуршке производње, о чему свједоче остаци старих рударских окана, топионица и шљачишта.
Од средине XIV вијека почиње постепено опадање привредне моћи Брскова. На то су утицали исцрпљивање појединих рудних налазишта, појава куге, промјене у трговачким путевима и развој нових рударских средишта, међу којима су се посебно издвајали Ново Брдо и Јањево. Крајем XIV вијека Брсково губи свој некадашњи значај, а некада развијено градско средиште постепено запушта.
Велик значај за расвјетљавање прошлости Брскова имају археолошка истраживања, која су донијела нова сазнања о његовој урбаној структури, рударској производњи и свакодневном животу становника. Истраживања су обухватила простор утврђења и дијелове некадашњег насеља, гдје су откривени остаци архитектуре, предмети из свакодневне употребе, рударски алат и други материјални трагови средњовјековног живота.
Данас Брсково представља драгоцјено свједочанство о времену када је сјевер данашње Црне Горе био једно од важних привредних средишта средњовјековног Балкана. Његова историја није само прича о рударству и богатству, већ и о сусрету различитих народа, култура, знања и трговачких традиција. Очување и истраживање овог локалитета од посебног су значаја за разумијевање средњовјековне прошлости Црне Горе и њеног мјеста у европској историји.
Принц Михаило Петровић Његош — унук краља Николе који је одбио црногорску круну
Принц Михаило Петровић Његош (1908–1986), унук црногорског краља Николе I Петровића Његоша, био је једна од најзначајнијих личности млађе генерације династије Петровић Његош. Његов живот обиљежили су династичко насљеђе, политичке превратнице прве половине XX вијека, изгнанство и одлуке које су оставиле трага у историји Црне Горе.
Рођен је 1908. године у Подгорици, као треће дијете кнеза Мирка Петровића Његоша, сина краља Николе, и Наталије Константиновић. По очевој линији припадао је владарској кући Петровића Његоша, која је вијековима представљала средиште државног и историјског живота Црне Горе. Његова породица била је повезана и са другим европским владарским домовима, а посебно мјесто у том погледу заузимала је његова тетка, италијанска краљица Јелена Савојска, кћерка краља Николе.
Након раздвајања родитеља, Михаило је дјетињство провео изван Црне Горе. Боравио је у Италији, затим у Енглеској, а од 1921. године у Паризу, гдје је наставио школовање. Његова младост била је обиљежена тешким околностима у којима се нашла династија Петровић Његош након Првог свјетског рата и нестанка Краљевине Црне Горе као самосталне државе.
Посебно мјесто у његовој биографији заузима 1921. година. Након смрти краља Николе, престолонасљедник Данило одрекао се права на црногорски престо у корист Михаила, који је тада био малољетан. Тиме је Михаило постао династички насљедник, док је краљица Милена преузела старање о краљевским пословима.
Најпознатији чин његовог живота догодио се 1941. године. Након окупације Југославије, фашистичка Италија настојала је да обнови формалну црногорску краљевину, али под својим протекторатом. За новог краља понудила је управо принца Михаила. Он је, међутим, одбио круну, не желећи да прихвати улогу владара државе која би била успостављена под окупационом влашћу. Његово одбијање представљало је један од најзначајнијих догађаја у историји династије Петровић Његош током Другог свјетског рата.
Због свог става и политичких околности, ратне године провео је у интернацији, у Њемачкој, Француској и Чехословачкој. Након завршетка рата вратио се у Француску, гдје је провео остатак живота, далеко од завичаја и земље својих предака.
У Паризу се 1941. године оженио Женевјев Прижан, са којом је добио сина Николу, рођеног 1944. године, будућег настављача мушке лозе династије Петровић Његош. Михаило је преминуо 24. марта 1986. године у Паризу. Своја сјећања и погледе на бурно вријеме у којем је живио оставио је у мемоарима, објављеним у Канади 1961. године, а касније и у Црној Гори.
Живот принца Михаила Петровића Његоша представља свједочанство о судбини једне владарске породице у времену великих историјских ломова. Као унук краља Николе и династички насљедник, нашао се пред историјском одлуком да прихвати или одбије круну понуђену под окупационим условима. Његов избор да је одбије остао је један од најупечатљивијих детаља његове биографије и важан дио историјског насљеђа династије Петровић Његош.
Игуман Мојсије Зечевић — духовни и народни вођа Васојевића
Игуман Мојсије Зечевић (1782–1851), архимандрит манастира Ђурђеви Ступови код Берана, био је једна од најзначајнијих личности српске историје у Црној Гори у првој половини XIX вијека. Духовни старјешина, народни предводник, дипломата и близак сарадник владика Петра I и Петра II Петровића Његоша, оставио је дубок траг у историји Васојевића и Горњег Полимља.
Рођен је у селу Виницка код Берана, у братству Зечевића. У младости се звао Милош. Прва знања стекао је у манастиру Ђурђеви Ступови, гдје је учио код игумана Никифора. У вријеме Првог српског устанка боравио је у Србији, а потом се вратио у завичај. Своје духовно и богословско образовање усавршавао је у Дечанима и Пећкој патријаршији, након чега се замонашио и добио име Мојсије.
Око 1820. године преузео је управу над манастиром Ђурђеви Ступови, који је под његовим старјешинством постао не само духовно већ и политичко и национално средиште Васојевића. У времену османске власти, када је народ био изложен притисцима, наметима и сталним опасностима, Мојсије је постао један од најугледнијих народних првака. Његов ауторитет почивао је на духовном достојанству, мудрости, образовању и способности да окупи народ.
Сарадник Петра I и Петра II Петровића Његоша
Мојсије Зечевић одржавао је блиске везе са цетињским митрополитима Петром I и Петром II Петровићем Његошем. Од 1826. до 1832. године боравио је на Цетињу, гдје је учествовао у важним политичким и дипломатским пословима. По налогу црногорских владика одлазио је у Србију и Босну и Херцеговину, преговарао са српским кнезом Милошем Обреновићем и настојао да успостави сарадњу између Црне Горе, Србије и српског народа у околним областима.
Године 1830. у Чачку је преговарао са кнезом Милошем Обреновићем о сарадњи Србије и Црне Горе, док је 1831. у Травнику разговарао са Хусеин-бегом Градашчевићем о заједничким устаничким акцијама. Ове мисије свједоче да је Мојсије био много више од локалног племенског првака – био је важан представник српске политичке и дипломатске дјелатности свога времена.
Закон у 12 тачака и уређење Васојевића
Посебно мјесто у његовом раду заузима уређење друштвеног и правног живота Васојевића. За његово име везује се Васојевићки закон у 12 тачака, којим су уређивани међусобни односи, обавезе, права и одговорности припадника племена. Настојао је да ојача племенско јединство, учврсти народне обичаје и успостави ред у времену када су институције османске власти биле присутне, али често неспособне да обезбиједе праведан живот локалном становништву.
Његова улога била је значајна и у настојањима да се Васојевићи политички и духовно приближе Црној Гори. То историјско настојање настављено је и након његове смрти, а коначно присаједињење овог краја Краљевини Црној Гори остварено је 1912. године.
Задужбинар и просвјетитељ
Мојсије је посебну пажњу посвећивао обнови манастира Ђурђеви Ступови. Обнављао је манастирске објекте, унапређивао привредни живот манастира и стварао услове за образовање младих. Године 1836. при манастиру је основана монашка школа, у којој су се младићи описмењавали и припремали за свештеничку службу. Школа је, са прекидима, радила до 1862. године.
Његошев игуман Стефан
Посебно је занимљива веза Мојсија Зечевића са Петром II Петровићем Његошем и његовим најзначајнијим књижевним дјелом „Горски вијенац“. У историографији и књижевним тумачењима Мојсије се доводи у везу са ликом игумана Стефана, једног од најмудријих и најупечатљивијих ликова Његошевог дјела. Његова животна мудрост, духовна снага, патриотизам и морални ауторитет представљају особине које се препознају у Његошевом књижевном јунаку.
Мојсије Зечевић преминуо је 1851. године у манастиру Ђурђеви Ступови, гдје је и сахрањен. Иза себе је оставио дјело које превазилази границе једног племена и једног времена.
Његов живот представља свједочанство о времену у којем су манастири били не само мјеста молитве већ и средишта просвјете, народног окупљања, дипломатије и борбе за слободу. Мојсије Зечевић остаје упамћен као један од најзначајнијих духовних и народних првака Васојевића, човјек који је својим дјеловањем повезао Ђурђеве Ступове, Цетиње и Србију и оставио трајан печат у историјском насљеђу српског народа у Црној Гори.
Патријарх Варнава Росић — Пљевљак на трону Светог Саве
Патријарх српски Варнава Росић (1880–1937), рођен као Петар Росић у Пљевљима, био је четрдесети поглавар Српске православне цркве и једна од најзначајнијих личности српског духовног и црквеног живота између два свјетска рата. Његов животни пут, од пљеваљског дјечака до патријарха српског, представља важан дио историје српског народа у Црној Гори.
Рођен је 29. августа, односно 10. септембра 1880. године, у Пљевљима, у породици Ђорђа и Крсмане Росић, рођене Пејатовић. Основну школу завршио је у родном граду, а школовање наставио у Призрену, гдје је 1899. године завршио Богословско-учитељску школу. Потом је отишао у Русију, гдје је у Петрограду похађао Духовну академију.
Током студија опредијелио се за монашки живот. Замонашио се 30. априла 1905. године, добивши име Варнава, а убрзо је рукоположен за јерођакона и јеромонаха. Његово образовање, познавање језика и дипломатске способности убрзо су дошли до изражаја у црквеној служби.
Од Пљеваља до Цариграда и епископске службе
По завршетку студија постављен је за свештеника при српском посланству у Цариграду, гдје је службовао од 1905. до 1910. године. Поред духовне службе, радио је на просвјетном и националном окупљању Срба у Османском царству. Био је учитељ српске дјеце и уредник „Цариградског гласника“, српског листа који је имао значајну улогу у животу српске заједнице.
Године 1910. изабран је за епископа, са титулом главиничког, а касније је управљао Велешко-дебарском епархијом. У вријеме Балканских ратова и Првог свјетског рата обављао је важну црквену и народну службу. Током повлачења српске војске и народа преко Албаније, и сам је дијелио судбину српског народа, напуштајући области у којима је служио.
Након завршетка Првог свјетског рата, учествовао је у обнови црквеног живота. Године 1920, послије уједињења српских православних црквених области и успостављања јединствене Српске патријаршије, изабран је за митрополита скопског.
На трону Светог Саве
За патријарха Српске православне цркве изабран је 12. априла 1930. године, наслиједивши патријарха Димитрија. На челу Цркве налазио се у периоду великих политичких и друштвених промјена у Краљевини Југославији.
Један од најзначајнијих подухвата његовог патријарховања било је унапређење црквеног живота и наставак изградње Храма Светог Саве на Врачару у Београду. Варнава је био снажан заговорник изградње овог храма, који је замишљен као велики духовни и национални споменик посвећен Светом Сави. Постављање темеља и наставак радова на храму били су међу важним обиљежјима његовог патријарховања.
Посебно бурно раздобље његове службе обиљежио је сукоб око Конкордата, уговора између Краљевине Југославије и Ватикана. Патријарх Варнава противио се његовом усвајању у предложеном облику, сматрајући да су њиме нарушена права и положај Српске православне цркве. Његов став изазвао је велики црквени и политички спор, који је 1937. године довео до озбиљне кризе у држави.
Повратак завичају и трагична смрт
Патријарх Варнава није заборавио свој родни град. Одржавао је везе са Пљевљима, посјећивао завичај и помагао црквени и културни живот родног краја. Био је покровитељ Српског пјевачког друштва „Братство“ из Пљеваља, а посебно се истицао у помагању манастира Свете Тројице, у којем је крштен. Након разорних поплава које су оштетиле манастир, дао је значајан прилог за његову обнову.
Упокојио се у Београду 23. јула 1937. године, у вријеме велике политичке и црквене кризе. Околности његове смрти биле су предмет различитих тумачења и полемика, али тврдње о евентуалном тровању нису историјски поуздано доказане. Сахрањен је у малој цркви Светог Саве на Врачару, гдје његови посмртни остаци почивају.
Име патријарха Варнаве заузима посебно мјесто у историјском памћењу Пљеваља и српског народа у Црној Гори. Његов животни пут свједочи о значају образовања, духовног позива и посвећености Цркви и народу. Од родних Пљеваља до трона Светог Саве, Варнава Росић остао је упамћен као Пљевљак који је предводио Српску православну цркву у једном од најсложенијих раздобља њене новије историје.